Can you speak srpski?

Uskoro putujemo za Srbiju, cela porodica, nismo tamo bili odavno. Veoma se radujem, ali ima nešto što mi stvara malu nelagodu, nešto kao krivica, mada ne bi trebalo da se tako osećam. Ali znam, kad budem videla razočaranje na licima ljudi u Srbiji pošto čuju srpski moje dece, neće mi biti svejedno. Sigurna sam da slično osećanje delim sa mnogim ljudima iz naše emigracije, retko se piše o tome, u stvari radije se ćuti, to je kao neki tabu, ali treba glasno reći, jeste problem je, i nije da se ne trudimo, ali nekad je život jači od nas.

A veoma je tešto ubediti ljude u Srbiji da je učenje srpskog jezika za decu emigranata, pogotovo onu koja su rođena i žive „preko bare“, veliki izazov. I meni je to bilo čudno pre nego što sam se odselila iz Srbije, razmišljala sam, kako je moguće da deca naših ljudi loše ili uopšte ne pričaju naš jezik, ali kasnije sam shvatila da je to ovde veoma česta pojava, više pravilo nego izuzetak. 

Bez obzira na veliki trud da svojoj deci prenesemo znanje i ljubav prema našem jeziku, za moju decu, i uopšte decu naših iseljenika, srpski je neka vrsta egzotičnog jezika, koji koriste mama i tata, i par njihovih prijatelja, kao i family from Serbia. On im ne pomaže da se snađu u svakodnevnom životu, i bez srpskog jezika sasvim normalno funkcionišu. 

Ako u blizini ne postoji velika zajednica naših iseljenika sa decom, kao ni škole koje samo veće emigrantske zajednice mogu sebi da priušte (recimo Rusi, Kinezi ili Grci), vrlo je mala šansa da se jezik održi. Od naših srpskih prijatelja ovde, samo jedno dete dobro priča srpski i to zato što su ga sve vreme čuvale bake i deke iz Srbije, i zato što još nije krenulo u školu gde će biti izloženo isključivo engleskom jeziku.

Mnogo smo vremena i truda potrošili učeći našu decu srpski, sa prilično jadnim rezultatom. Kod kuće suprug i ja isključivo pričamo na srpkom, i deca, istina, sve razumeju, ali kad treba da pričaju, tu nastaju muke. Nije mi važan akcenat, trudim se da budem realna, ali mešanje rodova, „gađanje“ padežima, uopšte problemi da se izgovore neki reči, to me izluđuje. Neverovatno je i to da naš sin, koji je nedavno napunio šest godina, ume sasvim pristojno da čita ćirilicu kao i da na njoj piše, ali eto pričanje mu loše ide. Iskreno, kad deca savladaju čitanje i pisanje na engleskom, saladavanje ćirilice nije baš veliki izazov, čak je i moj sin primetio kako je mnogo lakše. Kad dođemo u Srbiju, rekla sam sebi, kupujem sliku Vuka Karadžića i kačim je u sobu moje dece, to je moj mali čin zahvalnosti tom čoveku zbog koga imamo tako jednostavno pismo, a ne kаo ovde što se deca zlopate, godinama uče da čitaju i pravilno speluju reči. Mada, srpski i nije baš lak jezik za učenje, neki bi rekli da je idealan za lomljenje jezika, kad se naređaju suglasnici stvarno nije lako da se izgovore reči, a tek koliko su duge...

Muž i ja smo dugo lupali glavu i pravili strategiju kako da naučimo decu srpski. Između ostalog smo počeli da im puštamo crtaće na srpskom. Problem je bio u tome što je produkcija uglavnom bila zastarela a prevodi i sinhronizacija na srpski loši, jedino im se Baltazar dopao. Probali smo sa čitanjem knjiga na srpskom, ni to nije išlo. Retko koja knjiga im se dopala, stare bajke više nisu relevantne, Čika Jovine pesmice su čak i meni kao detetu bile malo anahrone, mnogo nekih slikovnica i knjiga loše napisano ili prevedeno, i valjda je neka moda da ceo tekst bude napisan velikim štampanim slovima. Nekako pored ovdašnjih knjiga na engleskom, koje su sjajno ilustrovane i sa veoma interesantnim pričama, naše ne mogu da dođu do srca naše dece. Vide deca i sama, imaju i ona neki ukus. Ni duži boravci babe i dede ovde kod nas nisu popravili situaciju. Komunikacija preko skajpa takođe je imala limitirani uspeh, jer ko ima iskustvo sa tim zna koliko je teško decu naterati da sede mirno pred kompjuterom i pričaju sa odraslima. Teme preko skajpa su vrlo ograničene, uglavnom se svode na priču o vremenu i sportskim dešavanjima, bar u mojoj porodici. Ipak, za nas je skajp zlata vredan, da vidite kad sin izgovori, Deda, Đoković pobedia!, svima se momentalno popravi raspoloženje. Mislim se u sebi, hajde da probam neki alternativni način. Jedno vreme sam im punila glavu pričama kako samo posebni ljudi mogu da pričaju srpski, kako kad pričaš srpski mozak ti brže radi, onda su počela da idu okolo i da to isto ponavljaju komšijama i prijateljima, You know, Loren, my family is very special. You know why, because we speak Serbian. Rešili smo da ipak odustanemo od tog pristupa. Zatim smo počeli da pozivamo prijatelje Srbe u goste, mislili smo eto tako će videti da i drugi ljudi koriste taj jezik, Sada samo na srpkom pričamo, davala sam im instrukcije. Jednom se sin tako zatvorio u kupatilo i ne izlazi, uđem, pitam ga šta se dešava, kaže, Mama, but my brain can’t talk Serbian. Ok, možda sam ipak malo preterala.

Deca, pritisnuta sa jedne strane srpskim a sa druge engleskim, počiju da razvijaju neki njihov englesko-srpski jezik, neki ludi miks dva jezika. Pored toga što u rečenici mešaju srpske i engleske reči, primenjuju gramatiku engleskog na srpske reči i obrnuto. Tako lak za nokte postaje laktes for noktes, mačke mačkas, nogice legice, phone is punning (telefon se puni), baba i deda su babi i dedi, itd.

Nije kraj sveta ni ako deca ne pričaju srpski, ali ipak stalo mi je da ih tome naučim. Želim da moja deca mogu lepo da komuniciraju sa porodicom, rođacima i prijateljima iz Srbije, i da preko jezika upoznaju i srpsku kulturu. Upoznavanje kulture koja je toliko drugačija od ove u kojoj odrastaju će ih obogatiti i pružiti drugačiju perspektivu na život i svet. Ne treba zanemariti ni blagotvorni uticaj koji učenje jezika, samo po sebi, ima na ljudski mozak.

I na kraju, neću da mi kukaju kad budu odrasli ljudi zašto ih nisam učila. Poznajem ovde par starijih ljudi našeg porekla, druga generacija, njihovi roditelji su došli pre gotovo sto godina iz naših krajeva. I dalje su ponosni na svoje poreklo, idu u spsku crkvu, ali ne znaju srpski, ponekad nešto probaju da izuste, ali ja to jedva da razumem. Žao im je što ne znaju naš jezik, ali objašnjavaju kako je njihovim roditeljima bilo najvažnije da im deca perfektno pričaju engleski, bez akcenta, da bi se što bolje integrisala u društvo. Danas ipak nije tako, i poznavanje više od jednog jezika može samo da bude prednost i privilegija.

Ne, neću se smiriti dok ga ne progovore dobro. Deca ko deca, uvek idu linijom manjeg otpora, ali ja znam za staru poslovicu koja kaže Bez muke nema nauke.

Dakle, pre nego što počnete da kritikujete sunarodnike u inostranstvu, zapitajte se da li ste vi uspeli vašu decu da naučite da odlično vladaju nekom veštinom. To je upravo ono što mi pokušavamo. Nije da nam nije stalo do toga da naša deca dobro pričaju naš jezik, nego nije uopšte lako, iako dosta radimo na tome.

Ništa, ostaje mi da sačekam da još malo porastu pa da ih pošaljem da ceo raspust provedu u Srbiji na “summer camp“-u. Bez mame i tate da se nađu pri ruci kao prevodioci, možda će konačno da progovore srpski.