O Baltimoru iz prve ruke, i prolećni takosi

Volim Baltimor, grad u kojem živim, čini mi se još više od pre neki dan kad se desilo ono o čemu svi pišu i komentarišu. Bili smo pre neki dan u Njujorku, i svi su nas, saznavši odakle dolazimo, zapitkivali: Iz Baltimora ste, kako je sad tamo? Dobro je, mislim, uobičajno. Na doručku, u hotelu, uključeno nekoliko televizora, i opet vesti iz Baltimora. Definitivno ljudi vole da prežvakavaju jednu te istu temu po sto puta.

Baltimor je grad krovnih terasa, sa kojih je najbolji pogled. Desno je simbol grada - plava kraba.

I dok sam se ja već jutro posle događaja osećala ok - sažvakala sam lošu noć i pljucnula je, što je veoma tipično za mene, neki bi to nazvali mehanizmom odbrane - drugi su bili pod mnogo većim utiskom. Moja komšinica kaže da je to bio njen najjači utisak u životu posle 11. septembra. Ipak, to je nije omelo da sutradan rano ode sa porodicom na doručak u restoran, i u inspekciju kraja. Kaže da je kod nas sve u redu.

Srećem drugu prijateljicu, Mercedes, iz Argentine, živi u kraju koji je bio zahvaćen nemirima, kaže, stvarno ne znam zašto su se svi tako uzbudili, koliko sam ja takvih nereda preživela u Buenos Airesu. I ja isto, mislim se u sebi. Možda su me ti raniji događaji ojačali, pa se sada lako ne uzbuđujem i ne pravim paniku.

Moj omiljeni deo grada, Butchers Hill.

Događaj se desio u prošli ponedeljak, nisam ni htela da pišem o tome, kako da vam kažem, imam osećaj da se svi grebu o tu priču, i novinari, razni analitičari i političari, svi u tome vide neku duboku filozofiju, iskreno na ovome se grade karijere. Ustvari sam događaj nije bio toliko strašan, ima mnogo potresnijih priča širom sveta, i stvari su mnogo jednostavnije od onoga kako se predstavljaju. Osim toga, mislim da ljudi koji nisu iz Baltimora nemaju pravu predstavu o tome šta se tu zapravo desilo.


Dakle, pre toga događaju su danima bile manje demonstracije zbog pogibije mladića za čiju smrt se smatralo da su odgovorni policajci. Jednog dana su se stvari otele kontroli, nedovoljan broj policajaca na ulici, i protest je prerastao u vandalizam, jednostavno huligani su iskoristili situaciju i počeli da prave haos, uništavaju i kradu, pa i da fizički ugrožavaju druge. Dosta godina sam provela na ulicama na demonstracijama pa mislim da mogu da napravim razliku između opravdanog protesta i besmislenog nasilja. Srećom nije bilo nijedne žrtve, i to je najvažnije.

U mojoj ulici.

Ono što je izazvalo toliko veliku pažnju medija širom sveta, pored nereda i angažovanja nacionalne garde, jesu slike neverovatnog siromaštva i zapuštenosti pojedinih delova Baltimora, i to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu. I ja sam imala sličan utisak kada sam se po prvi put našla u propalom delu jednog grada u Njudžersiju, kolima smo prolazili, posmatrala sam ljude na ulici, očima nisam mogla da verujem. Sada znam šta je uzrok tome, jednostavno ovde ima vrlo različitih ljudi, sa različitim vrednostima, kulturom, ambicijama, itd, otuda i tako velike razlike među njima.

Pošto su danima kružile slike one ružnije strane Baltimora, mislila sam da nije fer da ga ljudi tako zapamte,  otuda moja potreba da nešto kažem - slikom i rečima - u njegovu odbranu.  Baltimor, koga još nazivaju i Charm City (Šarmantni grad),  je poseban grad, sa dugom i turbulentnom istorijom, a pre svega su posebni ljudi koji u njemu žive, koji se toliko trude da grad bude bolji, koji vredno rade da unaprede ovu zajednicu, i prava je šteta da se to ne ispriča.

Pored opasnih, u Baltimoru postoje i jako lepi delovi, pogotovo oni uz vodu. Ni u jednom američkom gradu nisam videla tako lep Waterfront (priobalje), to je pravi grad na vodi. Ovde se završava veliki Chesapeake zaliv i zbog mirne vode tu je mnoštvo marina sa prelepim brodićima. Postoji dugo šetalište uz obalu, kilometrima prati gradski zaliv, idealno za rekreaciju. Trčim tuda često i to mi je kao izlazak u grad, mnogo lepo obučenih ljudi, razni mirisi iz restorana koji se mešaju sa mirisom mora (da, ponekad miriše na more), blagi vetrić, sve to me uverava da je dobro što živim u ovom gradu i da tako treba i da ostane.

A život u američkim gradovima uopšte nije tako jednostavan. Za to treba dosta truda, velika tolerancija i da si ok sa činjenicom da plaćaš veći porez nego ljudi u predgrađu a zauzvrat dobijaš mnogo lošije komunalne usluge. To je sasvim drugačije nego kod nas.

Pogled na glavnu luku, stecište mnogobrojnih turista.

Ako malo pročeprkate po istoriji Amerike tokom druge polovine dvadesetog veka, shvatićete zašto je u gradovima koncentracija siromašnog stanovništva i kriminala velika. Jedna od ključnih godina iz tog perioda je svakako 1968, kada je ubijen Martin Luter King, što je izazvalo veliki bunt crnačkog stanovništva po gradovima širom Amerike. Mislim da je to veoma dobro opisano u knjizi Middlesex, u pitanju su nemiri u Čikagu. U tim nemirima Baltimor je dosta stradao, i to donekle objašnjava zašto su skorašnji događaji ostavili dubok utisak na mnoge - to je uvek tako kada se istorija ponavlja. Posle haosa kasnih šezdesetih, grad je počeo da propada, mnogo belačkog stanovništva je pobeglo u predgrađe, ostavljajući brojne kuće u gradu da zvrje prazne, a tom talasu migracije je dodatni podstrek dala dobro razvijena mreža puteva i dostupnost automobila. Prosto rečeno, život je postao lakši, jednostavniji i sigurniji van gradova. Sa stanovnicima su se iselili i biznisi, nikli su šoping molovi, škole, bolnice... a gradovi su postali naseobine siromašnih, zapušteni i štrokavi, puni kriminala. Ljudi iz predgrađa su retko zalazili u njih.

Na to treba dodati još jedan veoma važan detalj. Nekako paralelno sa tim događanjima došlo je do smanjivanja broja niskokvalifikovanih poslova, čak i pre autsorsinga koji će se pojaviti 90-tih godina, jednostavno uvedena je automatizacija, i više nije bilo posla za toliko ljudi. Nekada se i bez škole jako lepo zarađivalo u Americi, a onda je tome došao kraj. 

Nezaposlenost je dovela do još većeg kriminala, a osamdesetih se pojavio krek, vrsta jeftine droge, koja je bukvalno dokrajčila gradsku populaciju. Iz gradova je nestao život.

Onda dolaze 90-te i sa njima polako počinje interesovanje za povratak u gradove, uglavnom među mlađom populacijom. I Baltimor je počeo da se izgrađuje, kao i drugi veći gradovi, deo uz vodu gde je bila luka puna stovarišta i magacina je preuređen do neprepoznatljivosti. Izgrađeni su luksuzni stanovi i kuće, hoteli, muzeji, čuveni akvarijum, kvartovi su počele da se revitalizuju, i grad je uspeo da izbegne sudbinu Detroita. U Baltimoru je posle 2000. godine došlo i do velikog baby boom-a, pre neki dan smo brojali, u mom bloku, gde postoji ne tako veliki broj kuća, ima čak 14-oro dece starosti ispod sedam godina. Grad je prepun mladih bračnih parova sa malom decom. I to se sve dešava u boljim krajevima, tamo gde je sirotinja stanje nikako ne ide na bolje.

Harbor East, novi fensi centar.

Zaista je teško pomoći ljudima iz tih krajeva jer siromaštvo je kao začarani krug. Tu se tek vidi koliko okolina utiče na život pojedinca. Zamislite ogroman broj porodica gde imate samohrane majke sa puno dece koja odrastaju bez očeva, veliki procenat trudnoće među tinejdžerkama, zamislite populaciju punu dilera i uživaoca droge, zamislite veliki broj dece koja napuštaju školovanje pre vremena, zamislite decu prepuštenu ulici, koja jako rano bivaju uvučena u raznorazne kriminalne aktivnosti i zbog toga završavaju u zatvoru, a posle toga je vrlo teško vratiti se u normalan život, zamislite ljude gde postoji veliki broj ubistava, obračuna gangova, i što je najgore, svi oko vas tako žive, nemate izmešanu populaciju, ne znate za bolje, eto to je takav život.

I znate šta, ja sam ovih dana puno čitala o tome šta se sve pokušavalo sa ciljem da se stanje tih siromašnih zajednica popravi i jedva da je bilo nekog uspeha. Grad je potrošio mnogo novca u izgradnju novih i lepših stvanova za siromašne, iskreno, mnogi naši ljudi bi bili presrećni da imaju takav smeštaj. Posle Njujorka i Bostona, Baltimor je grad koji najviše troši na obrazovanje, a rezultati su više nego poražavajući. Da ne pominjem razne projekte koji pomažu tim ljudima. Iako tako ne izgleda, ali ovde se dosta studiozno pristupa rešavanju ovog problema, ima puno istraživanja, raznih ideja i projekata, nije baš da su ti ljudi prepušteni sami sebima. Evo danima već čitam u Washington Post-u o ideji da se porodice iz tih siromašnijih krajeva izmeste iliti dobiju vaučere da žive u boljim krajevima. Već su radili na tome, ali nije bilo rezultata, jer su deca bila starija, već oformljena kao ličnosti, sad hoće da pokušaju sa porodicama sa mlađom decom.


Takođe, pored socijalne pomoći, koja jeste mala ali je to ipak pomoć, deca iz siromašnih porodica u školi dobijaju besplatnu hranu, uniforme i produženi boravak, tu su i bonovi za hranu, ponegde besplatan prevoz, itd. I znate ko sve to plaća, plaćaju ljudi iz boljih krajeva kroz poreze, i da se ne lažemo to nisu nikakvi bogataši, već srednji sloj. U interesu grada je da takvih ljudi bude sve više, jer tako se ima više para za pomoć siromašnima, ali teško da će sa ispadima poput ovog od pre neki dan, ljudi dolaziti ovamo, jer niko neće da rizikuje svoju bezbednost. Taman je počelo sve da se menja na bolje u gradu i sada će opet trebati mnogo godina da se promeni percepcija ljudi sa strane.

Ovde je moja teretana, druga kuća.

Kad bolje razmislim, ceo događaj je bio proizvod pogrešnih odluka, kako od onih koji su rušili grad, tako i onih koji upravljaju gradom. Tako, recimo, učesnici nemira su najviše uništavali kraj u kome žive, tek sad neće biti prodavnica, apoteka i ostalih biznisa, ionako ih ima jako malo, a to će ih sigurno pogoditi. Jedna od tužnijih stvari je to što je zapaljen dom za stare u izgradnji, a neki ljudi su u vatri izgubili i svoje domove. Huligani su čak sekli creva koja su vatrogasci koristili da ugase požar.

Možda na najbolji način ovo društvo opisuje genijalna TV serija Žica ili The Wire, napisao ju je novinar Baltimore Sun-a, koji je radio na ulicama Baltimora izveštavajući o kriminalu. Vrlo potresna ali istinita priča o tome kako funkcionišu stvari od vrha, mislim na političare, pa do dna, mislim na obične ljude.

Ima jedan deo serije kada Karketi (Carcetti) neočekivano pobeđuje na izborima za gradonačelnika Baltmora. Na početku je pun entuzijazma, ima viziju o boljem i lepšem gradu, želi da svi u njemu imaju podjednake šanse, hoće da pomogne siromašnima, ali stvarnost je drugačija, previše interesa postoji u politici, svako vuče na svoju stranu, više se ne bavi onima kojima je pomoć najpotrebnija, sva svoja obećanja je pogazio, i tako Karketi postaje još jedan u galeriji otužnih i nesposobnih gradonačelnika ovog grada. Da, to je fikcija, ali ona nepogrešivo opisuje stvarnost.

Levo, čini mi se najuža kuća u Baltimoru.

Tako je i sadašnja gradonačelnica grada razmišljala nekada. U međuvremenu se više puta pokazala kao nedorasla svom zadatku. Iskreno, ja uopšte ne pratim televiziju, ne gledam lokalne vesti, možda je i bilo dobrih stvari koje je uradila, istina u Baltimoru se veoma puno gradi i mnogo se na bolje promenio, i naravno nije lako biti na čelu jednog tako podeljenog grada sa toliko problema, ali bilo je par gafova sa njene strane koje nikako ne mogu da razumem.

Najveći je, naravno, onaj koji je izavao skorašnji haos. Za razliku od naše zemlje, ovde gradovi kontrolišu policiju, gradonačelnica je direktno odgovorna za dešavanja u policiji. Incident je mogao da se izbegne da su ispoštovana pravila, ali nisu. Stradali čovek, pa bio on najveći kriminalac, nije zaslužio takvu smrt. Dešava se, nekad se stvari otmu kontroli, ali nasilja nije smelo da bude, ni od strane policije ni od strane huligana. Gradonačelnica se i dalje dobro drži, izgleda da ima podršku svoje stranke, što i ne iznenađuje jer protivnička stranka je poslednji put vladala ovim gradom 1967. godine.

Drugi gaf, možda će se vama učiniti smešan ali mi koji finansiramo gradski budžet ne mislimo baš tako, se zbio kada smo pre par godina dobili mesečni kalendar velikog formata od grada. Bio je već mart mesec, malo se zakasnilo, a u njemu fotografije gradonačelnice sa đubretarima, u raznima situacijama, izvan đubretarskog kamiona, u njemu, i taj rad. Ona je stvarno lepuškasta žena, ali ko želi da mu takve slike vise na zidu? Takođe, uz kalendar su išle nalepnice da obeležiš kojim danima da iznosiš đubre, kao da je problem da se zapamti da u sredu ide regularno a u petak đubre za reciklažu. Kalendar je iz poštanskog sandučeta otišao direktno u đubre za reciklažu. I dalje nam stižu kalendari, istina na početku godine, tema sa đubretarima je uvek prisutna. Uverena sam da se radi o nameštanju posla nekoj štampariji ili "genijalnoj" marketinškoj agenciji koja je ovaj vid promocije osmislila. Štampanje nekoliko stotina hiljada kalendara o trošku poreskih obveznika - nije loša tezga, zar ne?

Još jedan razlog, nešto ličniji, da budem nezadovoljna gradonačelnicom je i to što biblioteka u našem delu grada ne radi već tri i po godine, navodno se renovira, ne znam u čemu je problem, tako da moja i druga deca iz kraja nemaju pristup knjigama, a zna se koliko je to važno u tom uzrastu. I nije samo zbog knjiga, u našoj biblioteci smo imali sjajne programe za bebe i malu decu koje je vodila jedna fenomenalna osoba po imenu Glorija. Ne mogu da vam opišem koliko je meni značio taj program, iako nikog nisam poznavala kada sam došla u Baltimor zahvaljujući njemu upoznala sam toliko ljudi, neki su mi postali veliki prijatelji. To je bilo sjajno mesto za druženje i razmenjivanje saveta vezanih za decu, tu su deca učila pesmice i igrala se sa vršnjacima. Novim roditeljima je to iskustvo uskraćeno, iako se najviše novca od poreza dobija upravo iz našeg dela grada.

E sad ću da vam pričam o tome zašto je ovaj grad tako izuzetan i zašto volim njegove stanovnike.

Zamislite subotnje prolećno jutro, vi  u gradu, krenuli ste malo da prošetate sa decom, srećete puno ljudi jer su svi krenuli na branč, tu nedaleko od vas grupa žena je montirala sto na trotoaru ispod lipe, sede i štrikaju dok ispijaju kafu, to im je sastanak kluba. Tu pored njih je moja omiljena antikvarnica, mesto gde obično nabavljam posude u kojima fotografišem jela, volim da svratim jer žena koja je vlasnica ima dve mačke a deca vole da se igraju sa njima. Nastavljamo šetnju ka malom trgu gde je pijaca. Tu obično kupimo neko pecivo, a ima i dobar hleb da se nađe, nešto povrća i voća, sednemo da odslušamo živu muziku, neki i igraju uz nju. U međuvremenu smo sreli puno poznatih lica, poznanike i prijatelje, malo popričli sa njima, onda nastavili šetnju. Obično u ovo vreme godine ima dosta događanja, parade na ulicama, razni koncerti po parkovima, manifestacije u čast raznih istorijskih događaja, ne bi bilo čudo da naiđemo na tako nešto. U to vreme svi restorani i bašte su puni, svi uživaju u lepom danu. Opet, ima dosta ljudi koje trče ili voze bajs. U Baltimoru ima dosta mladih ljudi. Krećemo ka parku, idemo ulicom sa kaldrmom i tragovima šina, nekada su ovde prolazili tramvaji, sa desne strane je obala, posmatramo taksije na vodi koji se pune turistima, tu je i veliki "gusarski" brod, koji redovno operiše svaki dan, tokom dana na njemu ima najviše dece, noću se tu voze stariji i konzumira se alkohol. Dok se vozite njime, dobar je pogled sa vode na grad.

U parku ima puno dece. To je pravi internacionalni park jer često u njemu ima roditelja i dece iz raznih delova sveta, čini mi se iz Evrope ponajviše. Mnogi od njih rade za Džons Hopkins, jednu od najvećih i najboljih bolnica u Americi, ona privlači dosta doktora i istraživača iz celog sveta. To je ovde u gradu i najveći poslodavac, čini mi se.

U tom istom parku, jutro posle haosa u gradu, sam provela veći deo dana sa decom, jer škole su bile zatvorene taj dan. Tu su bile moje prijateljice pa smo pričale o burnoj noći. U nekom trenutku nam se pritajeno približava novinar Vašington Post-a, i onako preko plota nas tihim glasom pita za utiske. Srećom, nemam poseban utisak, po pravilu sam poslednja saznala za nemire, tek onda kad mi je muž poslao poruku da se ranije vraća sa posla, i kad sam čula helikoptere iznad sebe shavtila sam da nešto nije u redu. Malčice sam se uplašila kad sam čitala postove ljudi iz Baltimora na FB, dosta njih je unosilo nepotrebnu paniku. Da, i u jednom trenutku smo saznali preko Next Door-a, vrlo korisne aplikacije zahvaljujući kojoj vam stižu poruke za sva dešavanja u komšiluku, da se ljudi okupljaju da brane kraj, što srećom nije bilo potrebo. Ipak, pojavila se grupa maskiranih tinejdžera koji su išli okolo i pokušavali da obiju radnje, između ostalog je stradao jedan hipi bike shop, nešto kao simbol kraja.

Moja drugarica je rekla novinaru da su te noći ti isti mladići udarali nogama o njena vrata, njena kuća je na uglu i uvek je meta razih budala, oni su posmatrali sa sprata. U jednom trenutku komšija preko puta izlazi iz kuće, inače neki ratni veteran, i počinje da ih grdi i viče na njih, oni da bi mu se osvetili uništavaju dva automobila ispred njegove kuće, iako kola naravno nisu bila njegova. 

Čitava priča sa novinarom je izgledala nekako nadrealno, kao scena iz serije House of Cards, valjda zato što je jedna scena snimljena u ovom parku, u trećem delu. Moram da vas razočaram, ta serija nije snimana u Vašingtonu, iako se dešava tamo, već u Baltimoru.

Odlazak na posao brodićem, na drugu obalu zaliva.

Tog jutra moj FB se preplavile slike prijatelja koji su se slikali sa pripadnicima nacionalne garde i poruke ljudi da se organizuju da pomognu ljudima čiji su kuće i biznisi stradali. Ne znam, ja bih očekivala bes i tugu, ipak stanovnici Baltimora su bili iznad toga, stvarno su se organizovali i pomogli onima kojima je trebala pomoć, čak su kupovali kafu pripadnicima nacionalne garde i vatrogascima.

Kad smo već kod toga, stanovnici Baltimora su stvarno specijalna sorta ljudi i sad ću vam dati primer. Kad je skoro u požaru stradao mali kafe u blizini, komšije su za par dana skupile oko 10.000 dolara i vlasniku koji živi sa majkom na spratu dali novac. Nije imao osiguranje, uskoro ponovo otvara kafe. Ovde se veoma podržavaju lokalni biznisi, čak i kada su usluge skuplje nego drugde. Nekada ih je u gradu bilo mnogo više, o tome svedoče izlozi na kućama koje su u međuvremenu preuređene u stambene jedinice. Zato su radnje koje su preostale - ili nove koje se otvore - toliko dragocene.

I da, uvek tu postoji rasno pitanje, a to je po pravilu magnet za medije. Moje iskusutvo je da to nije problem u Baltimoru, iako to svi potenciraju. Nerviraju me novinski članci u kojim kažu da su eto belci u Americi odahnuli zato što su među optuženim policajcima pola njih crne rase. Mislim da to nije fer zato što na vodećim funkcijama u gradu nisu belci, a oni su i znatna manjina u populaciji grada. Istina je da ovde ima dosta međurasnih brakova, imate dosta uspešnih crnaca, ne samo u sportu i zabavi, a neki su potekli upravo iz tih siromašnih krajeva.

Nekada je život crnaca u Americi bio tragičan, ali stvari su se dosta promenile. Šta više, govor mržnje je ovde jako neprihvatljiv, eto, recimo, nije smelo da se kaže za izgrednike da su huligani već protesnici. Ovde se jako pazi da se crnačka populacija ne uvredi, valjda je razlog tome white guilt, osećaj krivice belaca, novi izraz koji sam od skoro naučila. I uopšte tolerancija je ovde na veoma visokom nivou, jer zamisliti kako bi izgledalo da je drugačije, kada ovu zemlju čini toliko nacija, vera i rasa.

Primetila sam da ljudi koji dolaze sa strane imaju drugačiji odnos prema tom problemu. Na kraju, mi ne nosimo taj teret prošlosti. Jednom prilikom sam radeći na projektu vezanom za Bili Holidej, koja je živela u mom kraju, predlagala idejna rešanje za majce sa njenim likom, i onda sam pomenula verziju belog printa njenog lica na crnoj majci, i onda su svi skočili, ne, nikako... ne razumeš ti to.

Kad smo već kod mog komšiluka moram da pomenem i našu mesnu zajednicu, ali nije to kao kod nas, to su više neformalne organizacije u kojima se volontira. Da vidite samo sa kakvim profesionalizom one funkcionišu, koliko je tu uloženo vremena i rada, neverovatno. Naša organizacija ima sastanak jednom mesečno u školi, i sastanak traje u minut. Tu se raspravlja o raznim idejama, problemima, dolaze investitori, jer njihova rešenja moraju da prihvate stanovnici kraja, i tu se pojavljuju funkcioneri grada da odgovore na razna pitanja. Svaka organizacija ima svoje manje grupe i projekte, recimo kod nas postoji grupa za baštovanstvo, koja se okuplja oko javne gradske bašte, pa Bili Holidej projekat, pa ona za ulepšavanje kraja, itd. Redovno izlazi i distribuira se glasnik sa najvažnijim temama i najavama. Godišnja članarina je 10 dolara. Da, često se organizuju "patrole", više kao šetnje sa decom i kučićima, da bi se ljudi osetili bezbednije u kraju.

Popularno mesto za venčanja i fotografisanje.

Jedan od razloga zašto mi se Baltimor dopada je i prisna atmosfera, kao kod nas u manjim gradovima. Recimo, ovde ljudi obožavaju da "vise" na stepenicama ispred svoji kuća (stoops), tu sreću komšiluk, ćaskaju. Neki čak iznesu bazen za decu na trotoar pa se ona tu brčkaju, neki pak ogroman televizor na kome prate važne utakmice. Drugi ljudi iznesu gitare pa sviraju i pevaju. U Baltimoru su vrlo česti događaji koji se zovu block party, gde se okupi komšiluk pa se jede i sluša muzika. Jednom sam videla veoma interesantnu stvar, u nekoj maloj uličici postavljen sto celom dužinom bloka, i tu ljudi sede i jedu, još jedan block party.

Za Baltimor kažu i da je "grad komšiluka", i to je zaista tako. Svako ko se iseli odavde, pogotovo u predgrađe, to oseća, i najviše mu to nedostaje, ta povezanost i prisnost zajednice. Toga u Americi nema puno i kao što rekoh, zato je ovaj grad poseban.

Toliko sam se raspisala a nisam vam rekla još mnogo toga što čini ovaj grad. Nisam pomenula da je ovo grad sa dugom istorijom, mnogo prvih i važnih stvari se desilo baš u njemu, da ima divne besplatne umetničke muzeje svetskog ranga, pune zaostavština bogatih porodica koje su nekada ovde živele, da ima divna mala pozorišta, i umetnička scena je veoma živa, ima vrhunske univerzitete, i još puno toga. 

Ove fotografije koje vidite su napravljene u radijusu od oko kilometar od moje kuće, znači samo mali deo onoga što možete da vidite u Baltimoru. Uživajte u njima.

Istorijski deo grada, Fells Point.

Ova zgrada je nekada bila skladište sada je u njoj hotel.

Levo, zgrada u kojoj je snimana čuvena serija Homicide, sad se pretvara u hotel.

Još jedan simbol Baltimora, pagoda dopremljena iz Kine, nalazi u Patterson parku.

Baltimor posle vatrometa u čast 4. jula.

U Baltimoru se nalazi ogromna marina. Brodići mu dođu više kao vikendice, u njima vlasnici često prenoće za vikend, slabo ih voze po zalivu.

Prolećni takosi

Sjajno lagano jelo za tople dane. Nije nužno da pripremljenu hranu stavljate u tortilje, možete da ih jedete i bez njih, ali u tom slučaju obavezno dodajte Feta sir, ali ne onaj naš, već grčki.

Varivo sa leblebijama

U dubljem tiganju na maslinovom ulju dinstajte ceo luk, iseckan na rebarca. Posle 10 minuta dinstanja na umerenoj vatri dodajte mu jedan sitno iseckan čen belog luka, neka se kuva 1 minut, i zatim dodajte veliku zelenu baburu, iseckanu na tanke komade. Nakon 5 minuta kuvanja dodajte leblebije iz konzerve. Posolite i pobiberite jelo i dodajte 1/2 kašike istucanog kumina. Neka se jelo krčka još par minuta, na kraju umešajte sitno iseckan peršun, ili lišće korijandera, i iscedite pola limete. Jelo sklonite sa vatre.

Pirinač sa začinskim biljem

Dok pravite glavno varivo skuvajte pirinač. Operite pirinač, najbolji je onaj dugog zrna, u nekoliko voda, da što više skroba izađe iz njega, to je ono belo što izlazi iu vodi. U manjoj šerpici stavite pirinač u hladnu vodu, koja prekriva pirinač oko 4-5cm. Posolite vodu i poklopite šerpu poklopcem. Kad voda počne da vri smanjite dosta vatru i ostavite pirinač da se kuva dok ne postane dovoljno mekan. Kad je pirinač skuvan procedite ga u hladnoj vodi. Oceđenog ga pomešajte sa sitno iseckanim lišćem korijandera i francuskim peršunom. Dodajte mu malo istucanog kumina, so i biber.

Tortilje, pšenične ili kukuruzne 

Najbolje je da ih zagrejete u tosteru ili rerni.

Prilog: kisela pavlaka, avokado, rotkice i sok od limete.