уторак, 23. јун 2015.

Can you speak srpski?






Uskoro putujemo za Srbiju, cela porodica, nismo tamo bili odavno. Veoma se radujem, ali ima nešto što mi stvara malu nelagodu, nešto kao krivica, mada ne bi trebalo da se tako osećam. Ali znam, kad budem videla razočaranje na licima ljudi u Srbiji pošto čuju srpski moje dece, neće mi biti svejedno. Sigurna sam da slično osećanje delim sa mnogim ljudima iz naše emigracije, retko se piše o tome, u stvari radije se ćuti, to je kao neki tabu, ali treba glasno reći, jeste problem je, i nije da se ne trudimo, ali nekad je život jači od nas.



A veoma je tešto ubediti ljude u Srbiji da je učenje srpskog jezika za decu emigranata, pogotovo onu koja su rođena i žive „preko bare“, veliki izazov. I meni je to bilo čudno pre nego što sam se odselila iz Srbije, razmišljala sam, kako je moguće da deca naših ljudi loše ili uopšte ne pričaju naš jezik, ali kasnije sam shvatila da je to ovde veoma česta pojava, više pravilo nego izuzetak. 

Bez obzira na veliki trud da svojoj deci prenesemo znanje i ljubav prema našem jeziku, za moju decu, i uopšte decu naših iseljenika, srpski je neka vrsta egzotičnog jezika, koji koriste mama i tata, i par njihovih prijatelja, kao i family from Serbia. On im ne pomaže da se snađu u svakodnevnom životu, i bez srpskog jezika sasvim normalno funkcionišu. 





Ako u blizini ne postoji velika zajednica naših iseljenika sa decom, kao ni škole koje samo veće emigrantske zajednice mogu sebi da priušte (recimo Rusi, Kinezi ili Grci), vrlo je mala šansa da se jezik održi. Od naših srpskih prijatelja ovde, samo jedno dete dobro priča srpski i to zato što su ga sve vreme čuvale bake i deke iz Srbije, i zato što još nije krenulo u školu gde će biti izloženo isključivo engleskom jeziku.


Mnogo smo vremena i truda potrošili učeći našu decu srpski, sa prilično jadnim rezultatom. Kod kuće suprug i ja isključivo pričamo na srpkom, i deca, istina, sve razumeju, ali kad treba da pričaju, tu nastaju muke. Nije mi važan akcenat, trudim se da budem realna, ali mešanje rodova, gađanje padežima, uopšte problemi da se izgovore neki reči, to me izluđuje. Neverovatno je i to da naš sin, koji je nedavno napunio šest godina, ume sasvim pristojno da čita ćirilicu kao i da na njoj piše, ali eto pričanje mu loše ide. Iskreno, kad deca savladaju čitanje i pisanje na engleskom, saladavanje ćirilice nije baš veliki izazov, čak je i moj sin primetio kako je mnogo lakše. Kad dođemo u Srbiju, rekla sam sebi, kupujem sliku Vuka Karadžića i kačim je u sobu moje dece, to je moj mali čin zahvalnosti tom čoveku zbog koga imamo tako jednostavno pismo, a ne kаo ovde što se deca zlopate, godinama uče da čitaju i pravilno speluju reči. Mada, srpski i nije baš lak jezik za učenje, neki bi rekli da je idealan za lomljenje jezika, kad se naređaju suglasnici stvarno nije lako da se izgovore reči, a tek koliko su duge...


Muž i ja smo dugo lupali glavu i pravili strategiju kako da naučimo decu srpski. Između ostalog smo počeli da im puštamo crtaće na srpskom. Problem je bio u tome što je produkcija uglavnom bila zastarela a prevodi i sinhronizacija na srpski loši, jedino im se Baltazar dopao. Probali smo sa čitanjem knjiga na srpskom, ni to nije išlo. Retko koja knjiga im se dopala, stare bajke više nisu relevantne, Čika Jovine pesmice su čak i meni kao detetu bile malo anahrone, mnogo nekih slikovnica i knjiga loše napisano ili prevedeno, i valjda je neka moda da ceo tekst bude napisan velikim štampanim slovima. Nekako pored ovdašnjih knjiga na engleskom, koje su sjajno ilustrovane i sa veoma interesantnim pričama, naše ne mogu da dođu do srca naše dece. Vide deca i sama, imaju i ona neki ukus. Ni duži boravci babe i dede ovde kod nas nisu popravili situaciju. Komunikacija preko skajpa takođe je imala limitirani uspeh, jer ko ima iskustvo sa tim zna koliko je teško decu naterati da sede mirno pred kompjuterom i pričaju sa odraslima. Teme preko skajpa su vrlo ograničene, uglavnom se svode na priču o vremenu i sportskim dešavanjima, bar u mojoj porodici. Ipak, za nas je skajp zlata vredan, da vidite kad sin izgovori, Deda, Đoković pobedia!, svima se momentalno popravi raspoloženje. Mislim se u sebi, hajde da probam neki alternativni način. Jedno vreme sam im punila glavu pričama kako samo posebni ljudi mogu da pričaju srpski, kako kad pričaš srpski mozak ti brže radi, onda su počela da idu okolo i da to isto ponavljaju komšijama i prijateljima, You know, Loren, my family is very special. You know why, because we speak Serbian. Rešili smo da ipak odustanemo od tog pristupa. Zatim smo počeli da pozivamo prijatelje Srbe u goste, mislili smo eto tako će videti da i drugi ljudi koriste taj jezik, Sada samo na srpkom pričamo, davala sam im instrukcije. Jednom se sin tako zatvorio u kupatilo i ne izlazi, uđem, pitam ga šta se dešava, kaže, Mama, but my brain can’t talk Serbian. Ok, možda sam ipak malo preterala.





Deca, pritisnuta sa jedne strane srpskim a sa druge engleskim, počiju da razvijaju neki njihov englesko-srpski jezik, neki ludi miks dva jezika. Pored toga što u rečenici mešaju srpske i engleske reči, primenjuju gramatiku engleskog na srpske reči i obrnuto. Tako lak za nokte postaje laktes for noktes, mačke mačkas, nogice legice, phone is punning (telefon se puni), baba i deda su babi i dedi, itd.


Nije kraj sveta ni ako deca ne pričaju srpski, ali ipak stalo mi je da ih tome naučim. Želim da moja deca mogu lepo da komuniciraju sa porodicom, rođacima i prijateljima iz Srbije, i da preko jezika upoznaju i srpsku kulturu. Upoznavanje kulture koja je toliko drugačija od ove u kojoj odrastaju će ih obogatiti i pružiti drugačiju perspektivu na život i svet. Ne treba zanemariti ni blagotvorni uticaj koji učenje jezika, samo po sebi, ima na ljudski mozak.


I na kraju, neću da mi kukaju kad budu odrasli ljudi zašto ih nisam učila. Poznajem ovde par starijih ljudi našeg porekla, druga generacija, njihovi roditelji su došli pre gotovo sto godina iz naših krajeva. I dalje su ponosni na svoje poreklo, idu u spsku crkvu, ali ne znaju srpski, ponekad nešto probaju da izuste, ali ja to jedva da razumem. Žao im je što ne znaju naš jezik, ali objašnjavaju kako je njihovim roditeljima bilo najvažnije da im deca perfektno pričaju engleski, bez akcenta, da bi se što bolje integrisala u društvo. Danas ipak nije tako, i poznavanje više od jednog jezika može samo da bude prednost i privilegija.





Ne, neću se smiriti dok ga ne progovore dobro. Deca ko deca, uvek idu linijom manjeg otpora, ali ja znam za staru poslovicu koja kaže Bez muke nema nauke.


Dakle, pre nego što počnete da kritikujete sunarodnike u inostranstvu, zapitajte se da li ste vi uspeli vašu decu da naučite da odlično vladaju nekom veštinom. To je upravo ono što mi pokušavamo. Nije da nam nije stalo do toga da naša deca dobro pričaju naš jezik, nego nije uopšte lako, iako dosta radimo na tome.


Ništa, ostaje mi da sačekam da još malo porastu pa da ih pošaljem da ceo raspust provedu u Srbiji na summer camp“-u. Bez mame i tate da se nađu pri ruci kao prevodioci, možda će konačno da progovore srpski.


понедељак, 15. јун 2015.

Dinstane pečurke sa kremastom palentom




Odlična ideja za branč, kasni doručak. Savršen obrok koji se brzo i lako priprema. Kod nas je veoma često na trpezi, zato što sam veliki ljubitelj pečurki i gljiva i palente.

Možete da kombinujete razne pečurke i gljive, na gornjoj slici su tamni šampinjoni i suševe bukovače, a na donjoj šampinjoni i sveže šitaki pečurke. Na gornjoj slici sos je obogaćen slatkom pavlakom, na donjoj ne. Ipak, preporučujem vam da uvek koristite puter i timijan.

Sastojci za 4 osobe:
250g svežih šampinjona, belih ili tamnih (krimini)
200g svežih šitaki pečuraka
1 kašika maslinovog ulja
2 kašike putera
2 ljutike (shallot) ili jedan srednji crni luk, ili 3 mlada luka, sitno iseckana
4 grančice timijana (alternativa je majčina dušica)
1 lovorov list
So i biber
½ šolje vode ili supe
½ šolje slatke pavlake

Za kremastu palentu:
750ml vode
150ml mleka
100ml slatke pavlake
1 kašičica soli
250g palente
1 šaka Parmezana, izrendanog

Priprema:
Nemojte da perete već vlažnom papirnatom salvetom uklonite svu prljavštinu sa pečuraka. Iseckajte ih, ja više volim kad su krupniji komadi.
Zagrejte maslinovo ulje i puter u šerpi i dodajte iseckan luk. Zatim dodajte timijan i lovorov list, tako će bilje da ispusti svoju aromu. Onda, posle 2-3 minuta, umešajte iseckane pečurke. Dinstajte ih dok ne počnu da ispuštaju tečnost, oko par minuta. U međuvremenu dodajte so i dosta bibera. Na kraju umešajte slatku pavlaku i vodu.
U drugoj šerpi zagrejte vodu, mleko, slatku pavlaku i so. Kada tečnost počne da ključa, smanjite vatru, i počnite da dodajete palentu uz stalno mešanje. Kad smesa postane gusta, sklonite je sa vatre i umešajte izrendani parmezan. Dodajte još soli ako je potrebno.
U dublje činije stavite palentu i preko nje dinstane pečurke sa sokom.  Služite jelo odmah.


понедељак, 08. јун 2015.

Fileti lososa sa povrćem pečeni u papiru



Nije mi jasno kako se ovaj recept nikada nije našao na blogu, ovo mi je jedan od omiljenih načina pripreme ribe.

En papillote je francuska tehnika obrade namernica uz pomoć pare. Povrće i riba se kuvaju unutar paketa, koji je napravljen od papira za pečenja, i time se omogućava da se u pari ukusi i mirisi lepo sjedine. Ova tehnika ne postoji samo u francuskoj kuhinji već i u drugim delovima sveta gde se umesto papira koristi lišće banane, kukuruza, itd.






Za 4 osobe sastojci:

4 srednja komada fileta od lososa
Krupna sos i mleveni crni biber
4 manja komada ljutike (shallot) ili crvenog luka,  tanko isečenog  na kolutove
2 manje tikvice, zukini ili žute, tanko isečene na kolutive
2 šake čeri paradajza, prepolovljenog
8 kašika belog suvog vina
4 kašike maslinovog ulja
1 limun
Svež bosiljak
Papir za pečenje


Priprema:

Najpre napravite paketiće od papira za pečenje u kojima će se peći riba.
Isecite veće komade papira dužine oko 25cm. Presavijte ih i isecite tako da dobijete oblik srca.   

Na donju polovinu stavite po četvrtinu ukupne količine luka, tikvica i paradajza. Tome dodajte četvrtinu belog vina i maslinovog ulja, kao i so i biber prema ukusu.  To sve promešajte prstima i na to stavite po komad fileta od lososa koga ste posolili i pobiberili. Sva četiri paketića od papira zatvorite tako što ćete ivice zavrtati, krenite od početka srca (vidi sliku).  Kada ste dobro zatvorili papir probajte malo da okretanjem istog promešate sadržaj. Onda ih stavite na tanji pleh i tako ostavite ne duže od 15 minuta.


U međuvremenu zagrejte rernu na 205C. Pecite ribu oko 10-15 minuta, zavisi od debljine fileta. Prilikom služenja pazite da vas vrela para ne opeče dok otvarate papir. Ribu pospite limunovim sokom i bosiljkom, i najbolje je da je služite uz kuskus koji ste sipali u papir da pokupi  tečnost i ukuse.



петак, 29. мај 2015.

Neodoljive tikvice-špagete



Čitala sam skoro neki članak u Vašintgon postu i on potvrđuje, što je dokazano i opsežnim istraživanjem, loš izbor hrane utiče na gojaznost a ne nedostatak fizičke aktivnosti. Mogli su i mene da pitaju, ja bih im isto to rekla, i sama sam došla do istog zaključka. Nema veze koliko ste fizički ativni ako ne sredite ishranu tj. smanjite unos kalorija, ništa od "zmijskog tela". A često se dešava da vam baš zbog te fizičke aktivnosti telo traži, jaču, kaloričniju hranu.


Pre desetak dana sam učestovala na nekom događaju, zove se Warrior Dash. Iako se skoro desio slabo ga se sećam, bila sam pod takvim adrenalinom da mi cela trka izgleda kao u nekoj sumaglici. Pre par meseci nas je drugarica, koja puni 45 godina, pozvala da učestvojemo u njoj. Ovde je to popularan način proslavljanja značajnih brojki, u fazonu "i dalje se ne dam". Neko je rekao, kada smo pričali o knjizi Hunger Games na sastanku mog kluba knjige, Ivana bi pobedila na jednom takvom takmičenju, i priznajem, primila sam se, prihvatila sam rado poziv. Dva dana pred početak trke, kada je trebalo da dam saglasnot da organizatora oslobađam bilo kakve obaveze ako mi se nešto desi, pa i ono najgore, tu mi je već zastala knedla u grlu. Onda mi je muž saopštio da je skoro na tom događaju neki lik preminuo, zbog srca, tu sam već počela da paničim, Bože, ko me natera da se upuštam u tako nešto. Pogledala sam nekoliko videa da vidim na šta liči trka, i bila sam baš preplašena. Ta trka se sastoji od 12 prepreka, plus preskakanje vatre, i one mnogo gore izgledaju uživo nego na videu. Samo polako, rekla sam sebi i krenula na trku.


Evo kako su izgledale neke od prepreka: u rupi punoj blata pokušavate da se uspenjete na neverovatno strmo brdašce, a posle par sekundi stajanja u mestu više ne možete da izvučete noge iz blata, oko 50 metara puzite po blatu jer tik iznad vas je bodljikava žica, pentrate se po svim mogućim konstrukcijama, verete uz konopac, prelazite preko klizave grede a ispod vas ambis, onda monkey bars, i svašta još, kao što rekoh slabo se sećam. Uz to sve vreme trčite uglavnom kroz šumu, nizbrdo i uzbrdo, kroz blato, ono duboko, pa kroz potok, a baš bilo upeklo taj dan. Bila sam skroz prekrivena blatom, najteže mi je palo pranje hladnom vodom posle trke. Tu sam videla devojku sa polomljenom rukom, samo su joj privezali granu drveta. Kažem vam, prave Hunger Games. Tokom trke viđate raspale patike i delove odeće. I nije bilo samo do snage, kada se verete po konopcima, spretnost je vrlo važna. Viđala sam muškarce-snagatore kako samo što ne zaplaču dok neuspešno pokušavaju da savladaju prepreku. Uspela sam da ih sve savladam, i sreća da sam bila u grupi, pa smo jedni druge čekali, jer ko zna kako bih završila. Kada ste tako puni adrenalina ništa vam ne izgleda nemoguće. Više se ne plašite i ne razmišljate o potencijalnom riziku, nego samo gledate kako da savladate prepreku, korak po korak.





Razmišljala sam o tome kad sam poslednji put bila tako blatnjava, kad sam izgledala tako divlje i "oslobođeno", verovatno u detinjstvu, ili je to ipak bilo kasnije, pala mi je na pamet eksurzija u Stražilovu i kupanje u Savi na blatnjavoj obali.


Posle trke rekla sam mužu, idemo da se negde ubijemo od hrane. Chick-fill-A mi nije baš bio na umu, ali bila je provala oblaka pa nismo imali puno opcija. Ipak sam se "ubila" od pomfrita i verovatno nadoknadila sve izgubljene kalorije od trke.



Ipak, meni fizička aktivnost mnogo znači. Jeste, od nje mi raste apetit, ali zadovoljstvo je neizmerno. Joga, trčanje, pa čak i taj intezivni barre traning, nešto kao pilates, doprinose mnogo mom fizičkom i mentalnom stanju. Za to ne postoji alternativa.


Ništa, jedino što mi preostaje je da se ovog leta fokusiram na niskokalorične i zdrave obroke. Ovo jelo sa tikvicama je jedno od njih. Delim mišljenje moje prve komšinice i mog muža da je to najbolje jelo sa tikvicama koje sam u životu jela.

Fora je u tome što su one divno hrskave, i iskreno svi sastojci savršeno idu jedni uz druge. Sos od jogurta i bulgar su odlični prilozi za ovo jelo.

Ovo jelo je još jedan od dokaza koliko je tekstura važna, i kako jedan te isti sastojak varira od toga kako je isečen ili oblikovan, pomislite samo na testeninu. Takođe, na kvalitet jela utiče i to da što su korišćene veoma mlade tikvice, a one su tako dobre, skoro sirove mogu da se jedu. Brzo i lako se spremaju, najviše će vam vremena otići na seckanje tikvica, ali videćete vredi.



Tikvice-špagete sa sosom od jogurta i začinskog bilja






 Sastojci za 4 osobe:

1 šaka sirovog badema
750g mladih zukini i žutih tikvica
1 kašičica soli
2 kašike maslinovog ulja
2 velika čena belog luka, iseckana na tanke listiće
1/4 kašičica bibera
1 šaka sveže izrendanog parmezana

Sastojci za sos:

1 šolja jogurta
1/2 šolje pavlake ili grčkog jogurta
1 kašika iseckane sveže mirođije
1 kašika iseckanog peršuna
1 kašika isckanog vlašca
1 kašika soka od limuna
So i biber

Prilog: bulgar



Priprema:

Najpre badem istucite kuhinjskim čekićem u zatvorenoj kesici i onda ga pecite na tiganju, nekoliko minuta, dok ne pobraoni.

Napravite sos od jogurta tako što ćete pomešati sve sastojke.

Tikvice isecite na vrlo tanke i duge trake da izgledaju kao špagete. Pomešajte ih sa solju i ostavite u đevđiru da ispuste tečnost, oko 30 minuta. Zatim probajte rukama da iscedite preostalu tečnost iz njih, nemojte previše da ih stiskate jer ćete im uništiti oblik.

U dubljem tiganju ili voku zagrejte maslinovo ulje na jakoj temperaturi, dodajte mu iseckan belik luk, samo da zamiriše, i stavite četvrtinu tikvice da se proprže. Dakle, nemojte stavljati celu količinu, jer onda tikvice neće biti hrskave. Pržite oko 3 minuta uz mešanje. Ponovite isto sa preostalim tikvicama. Kada se skuvali tikvice umešajte sveže izrenadan parmezan, mleveni biber i so, ukoliko je potrebno.

Pospite tikvice prepečenim bademom, i služite ih uz preipremljeni bulgar i sos od jogurta i začinskog bilja.


среда, 20. мај 2015.

Savršena limunada



Iliti limunada sa voćem i začinskim biljem. Ovo je trenutno najpopularnije piće u našoj kući. Skoro svaki dan ga pravimo. Deca obožavaju da prave ovakvu limunadu, a i da piju. I ranije smo je rado pravili i konzumirali, jedino smo odskoro počeli da dodajemo voće, i to razno, bobičasto voće, grejpfrut, ananas, itd. Došli smo do zaključka da su ipak maline najbolje. Mi koristimo smrznute, jeftinije su a i dodatno hlade napitak.




Bili smo skoro u nekom fensi restoranu u Njujorku, i probali smo nešto slično, zapravo isto, samo što su korišćene izgnječene kupine. Ipak, naša limunada je još ukusnija, jer smo dodali bosiljak, pored nane. Da, on se super slaže sa limunom, i malinama. Takođe, koristili smo tajlandski bosiljak, on ima malo slatkastu aromu. Ja bih stavila i matičnjak, ali nije mi nikao ove godine.


I mi uvek mešamo limun  i limetu. Ja obožavam limetu, pogotovo u koktelima, savršeno ide uz skoro sve. Tu je i đumbir, sitno iseckan, daje dobar ukus a i veoma je zdrav.


Izbegnite šećer i dodajte med, ukoliko hoćete zdravu varijantu. Meni je dobra i kad nije zaslađena uopšte.





 Sastojci:

1/2 limuna ili limete po osobi

1 manji komad svežeg đumbira, očišćenog i sitno iseckanog

Šećer ili med prema ukusu

3-4 kašike listića svežeg začinskog bilja (nana, matičnjak, bosiljak)

2 pune šake zamrznutih malina

Puno kocki leda

Voda


Priprema:

Iscedite limun i limetu u većem bokalu. Dodajte iseckani đumbir, i šećer tj. med. Dobro promešajte dok se šećer ne rastvori. Dodajte začinsko bilje i krajem od varjače probajte da ga malo izgnječite, da bi pustilo aromu.

Stavite maline, njih takođe možete da malo izgnječite, ili ih ostavite cele. Promešajte sve. Dodajte puno leda i na kraju vodu. Još jednom promešajte limunadu i služite je.


Možda nije loše da stavite u čaše, pored slamčica, i izdužene kašičice, da bi lakše nahvatali voće.




Sledeći put vam pravim još jedan savršen napitak, koji nikad ne stignem da uslikam jer se odmah popije. U pitanju je koktel sa izblendanim ananasom, đumbirom i sokom od limete, belim rumom i šampanjcem. Nazvalali smo ga Sponge Bob (Bob Kockalone) i sad ga uvek pravimo kad su neka veća okupljanja, gosti ga obožavaju. 

Pade mi na pamet i ovo piće sa voćem i bosiljkom, pronađite ga ovde.


 Uživajte!


уторак, 12. мај 2015.

O Baltimoru iz prve ruke, i prolećni takosi





Volim Baltimor, grad u kojem živim, čini mi se još više od pre neki dan kad se desilo ono o čemu svi pišu i komentarišu. Bili smo pre neki dan u Njujorku, i svi su nas, saznavši odakle dolazimo, zapitkivali: Iz Baltimora ste, kako je sad tamo? Dobro je, mislim, uobičajno. Na doručku, u hotelu, uključeno nekoliko televizora, i opet vesti iz Baltimora. Definitivno ljudi vole da prežvakavaju jednu te istu temu po sto puta.

Baltimor je grad krovnih terasa, sa kojih je najbolji pogled. Desno je simbol grada - plava kraba.


I dok sam se ja već jutro posle događaja osećala ok - sažvakala sam lošu noć i pljucnula je, što je veoma tipično za mene, neki bi to nazvali mehanizmom odbrane - drugi su bili pod mnogo većim utiskom. Moja komšinica kaže da je to bio njen najjači utisak u životu posle 11. septembra. Ipak, to je nije omelo da sutradan rano ode sa porodicom na doručak u restoran, i u inspekciju kraja. Kaže da je kod nas sve u redu.


Srećem drugu prijateljicu, Mercedes, iz Argentine, živi u kraju koji je bio zahvaćen nemirima, kaže, stvarno ne znam zašto su se svi tako uzbudili, koliko sam ja takvih nereda preživela u Buenos Airesu. I ja isto, mislim se u sebi. Možda su me ti raniji događaji ojačali, pa se sada lako ne uzbuđujem i ne pravim paniku.


Moj omiljeni deo grada, Butchers Hill.


Događaj se desio u prošli ponedeljak, nisam ni htela da pišem o tome, kako da vam kažem, imam osećaj da se svi grebu o tu priču, i novinari, razni analitičari i političari, svi u tome vide neku duboku filozofiju, iskreno na ovome se grade karijere. Ustvari sam događaj nije bio toliko strašan, ima mnogo potresnijih priča širom sveta, i stvari su mnogo jednostavnije od onoga kako se predstavljaju. Osim toga, mislim da ljudi koji nisu iz Baltimora nemaju pravu predstavu o tome šta se tu zapravo desilo.


Dakle, pre toga događaju su danima bile manje demonstracije zbog pogibije mladića za čiju smrt se smatralo da su odgovorni policajci. Jednog dana su se stvari otele kontroli, nedovoljan broj policajaca na ulici, i protest je prerastao u vandalizam, jednostavno huligani su iskoristili situaciju i počeli da prave haos, uništavaju i kradu, pa i da fizički ugrožavaju druge. Dosta godina sam provela na ulicama na demonstracijama pa mislim da mogu da napravim razliku između opravdanog protesta i besmislenog nasilja. Srećom nije bilo nijedne žrtve, i to je najvažnije.


U mojoj ulici.


Ono što je izazvalo toliko veliku pažnju medija širom sveta, pored nereda i angažovanja nacionalne garde, jesu slike neverovatnog siromaštva i zapuštenosti pojedinih delova Baltimora, i to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu. I ja sam imala sličan utisak kada sam se po prvi put našla u propalom delu jednog grada u Njudžersiju, kolima smo prolazili, posmatrala sam ljude na ulici, očima nisam mogla da verujem. Sada znam šta je uzrok tome, jednostavno ovde ima vrlo različitih ljudi, sa različitim vrednostima, kulturom, ambicijama, itd, otuda i tako velike razlike među njima.




Pošto su danima kružile slike one ružnije strane Baltimora, mislila sam da nije fer da ga ljudi tako zapamte,  otuda moja potreba da nešto kažem - slikom i rečima - u njegovu odbranu.  Baltimor, koga još nazivaju i Charm City (Šarmantni grad),  je poseban grad, sa dugom i turbulentnom istorijom, a pre svega su posebni ljudi koji u njemu žive, koji se toliko trude da grad bude bolji, koji vredno rade da unaprede ovu zajednicu, i prava je šteta da se to ne ispriča.


Pored opasnih, u Baltimoru postoje i jako lepi delovi, pogotovo oni uz vodu. Ni u jednom američkom gradu nisam videla tako lep Waterfront (priobalje), to je pravi grad na vodi. Ovde se završava veliki Chesapeake zaliv i zbog mirne vode tu je mnoštvo marina sa prelepim brodićima. Postoji dugo šetalište uz obalu, kilometrima prati gradski zaliv, idealno za rekreaciju. Trčim tuda često i to mi je kao izlazak u grad, mnogo lepo obučenih ljudi, razni mirisi iz restorana koji se mešaju sa mirisom mora (da, ponekad miriše na more), blagi vetrić, sve to me uverava da je dobro što živim u ovom gradu i da tako treba i da ostane.


A život u američkim gradovima uopšte nije tako jednostavan. Za to treba dosta truda, velika tolerancija i da si ok sa činjenicom da plaćaš veći porez nego ljudi u predgrađu a zauzvrat dobijaš mnogo lošije komunalne usluge. To je sasvim drugačije nego kod nas.


Pogled na glavnu luku, stecište mnogobrojnih turista.

Ako malo pročeprkate po istoriji Amerike tokom druge polovine dvadesetog veka, shvatićete zašto je u gradovima koncentracija siromašnog stanovništva i kriminala velika. Jedna od ključnih godina iz tog perioda je svakako 1968, kada je ubijen Martin Luter King, što je izazvalo veliki bunt crnačkog stanovništva po gradovima širom Amerike. Mislim da je to veoma dobro opisano u knjizi Middlesex, u pitanju su nemiri u Čikagu. U tim nemirima Baltimor je dosta stradao, i to donekle objašnjava zašto su skorašnji događaji ostavili dubok utisak na mnoge - to je uvek tako kada se istorija ponavlja. Posle haosa kasnih šezdesetih, grad je počeo da propada, mnogo belačkog stanovništva je pobeglo u predgrađe, ostavljajući brojne kuće u gradu da zvrje prazne, a tom talasu migracije je dodatni podstrek dala dobro razvijena mreža puteva i dostupnost automobila. Prosto rečeno, život je postao lakši, jednostavniji i sigurniji van gradova. Sa stanovnicima su se iselili i biznisi, nikli su šoping molovi, škole, bolnice... a gradovi su postali naseobine siromašnih, zapušteni i štrokavi, puni kriminala. Ljudi iz predgrađa su retko zalazili u njih.


Na to treba dodati još jedan veoma važan detalj. Nekako paralelno sa tim događanjima došlo je do smanjivanja broja niskokvalifikovanih poslova, čak i pre autsorsinga koji će se pojaviti 90-tih godina, jednostavno uvedena je automatizacija, i više nije bilo posla za toliko ljudi. Nekada se i bez škole jako lepo zarađivalo u Americi, a onda je tome došao kraj. 


Nezaposlenost je dovela do još većeg kriminala, a osamdesetih se pojavio krek, vrsta jeftine droge, koja je bukvalno dokrajčila gradsku populaciju. Iz gradova je nestao život.




Onda dolaze 90-te i sa njima polako počinje interesovanje za povratak u gradove, uglavnom među mlađom populacijom. I Baltimor je počeo da se izgrađuje, kao i drugi veći gradovi, deo uz vodu gde je bila luka puna stovarišta i magacina je preuređen do neprepoznatljivosti. Izgrađeni su luksuzni stanovi i kuće, hoteli, muzeji, čuveni akvarijum, kvartovi su počele da se revitalizuju, i grad je uspeo da izbegne sudbinu Detroita. U Baltimoru je posle 2000. godine došlo i do velikog baby boom-a, pre neki dan smo brojali, u mom bloku, gde postoji ne tako veliki broj kuća, ima čak 14-oro dece starosti ispod sedam godina. Grad je prepun mladih bračnih parova sa malom decom. I to se sve dešava u boljim krajevima, tamo gde je sirotinja stanje nikako ne ide na bolje.

Harbor East, novi fensi centar.

Zaista je teško pomoći ljudima iz tih krajeva jer siromaštvo je kao začarani krug. Tu se tek vidi koliko okolina utiče na život pojedinca. Zamislite ogroman broj porodica gde imate samohrane majke sa puno dece koja odrastaju bez očeva, veliki procenat trudnoće među tinejdžerkama, zamislite populaciju punu dilera i uživaoca droge, zamislite veliki broj dece koja napuštaju školovanje pre vremena, zamislite decu prepuštenu ulici, koja jako rano bivaju uvučena u raznorazne kriminalne aktivnosti i zbog toga završavaju u zatvoru, a posle toga je vrlo teško vratiti se u normalan život, zamislite ljude gde postoji veliki broj ubistava, obračuna gangova, i što je najgore, svi oko vas tako žive, nemate izmešanu populaciju, ne znate za bolje, eto to je takav život.


I znate šta, ja sam ovih dana puno čitala o tome šta se sve pokušavalo sa ciljem da se stanje tih siromašnih zajednica popravi i jedva da je bilo nekog uspeha. Grad je potrošio mnogo novca u izgradnju novih i lepših stvanova za siromašne, iskreno, mnogi naši ljudi bi bili presrećni da imaju takav smeštaj. Posle Njujorka i Bostona, Baltimor je grad koji najviše troši na obrazovanje, a rezultati su više nego poražavajući. Da ne pominjem razne projekte koji pomažu tim ljudima. Iako tako ne izgleda, ali ovde se dosta studiozno pristupa rešavanju ovog problema, ima puno istraživanja, raznih ideja i projekata, nije baš da su ti ljudi prepušteni sami sebima. Evo danima već čitam u Washington Post-u o ideji da se porodice iz tih siromašnijih krajeva izmeste iliti dobiju vaučere da žive u boljim krajevima. Već su radili na tome, ali nije bilo rezultata, jer su deca bila starija, već oformljena kao ličnosti, sad hoće da pokušaju sa porodicama sa mlađom decom.


Takođe, pored socijalne pomoći, koja jeste mala ali je to ipak pomoć, deca iz siromašnih porodica u školi dobijaju besplatnu hranu, uniforme i produženi boravak, tu su i bonovi za hranu, ponegde besplatan prevoz, itd. I znate ko sve to plaća, plaćaju ljudi iz boljih krajeva kroz poreze, i da se ne lažemo to nisu nikakvi bogataši, već srednji sloj. U interesu grada je da takvih ljudi bude sve više, jer tako se ima više para za pomoć siromašnima, ali teško da će sa ispadima poput ovog od pre neki dan, ljudi dolaziti ovamo, jer niko neće da rizikuje svoju bezbednost. Taman je počelo sve da se menja na bolje u gradu i sada će opet trebati mnogo godina da se promeni percepcija ljudi sa strane.


Ovde je moja teretana, druga kuća.


Kad bolje razmislim, ceo događaj je bio proizvod pogrešnih odluka, kako od onih koji su rušili grad, tako i onih koji upravljaju gradom. Tako, recimo, učesnici nemira su najviše uništavali kraj u kome žive, tek sad neće biti prodavnica, apoteka i ostalih biznisa, ionako ih ima jako malo, a to će ih sigurno pogoditi. Jedna od tužnijih stvari je to što je zapaljen dom za stare u izgradnji, a neki ljudi su u vatri izgubili i svoje domove. Huligani su čak sekli creva koja su vatrogasci koristili da ugase požar.


Možda na najbolji način ovo društvo opisuje genijalna TV serija Žica ili The Wire, napisao ju je novinar Baltimore Sun-a, koji je radio na ulicama Baltimora izveštavajući o kriminalu. Vrlo potresna ali istinita priča o tome kako funkcionišu stvari od vrha, mislim na političare, pa do dna, mislim na obične ljude.


Ima jedan deo serije kada Karketi (Carcetti) neočekivano pobeđuje na izborima za gradonačelnika Baltmora. Na početku je pun entuzijazma, ima viziju o boljem i lepšem gradu, želi da svi u njemu imaju podjednake šanse, hoće da pomogne siromašnima, ali stvarnost je drugačija, previše interesa postoji u politici, svako vuče na svoju stranu, više se ne bavi onima kojima je pomoć najpotrebnija, sva svoja obećanja je pogazio, i tako Karketi postaje još jedan u galeriji otužnih i nesposobnih gradonačelnika ovog grada. Da, to je fikcija, ali ona nepogrešivo opisuje stvarnost.


Levo, čini mi se najuža kuća u Baltimoru.


Tako je i sadašnja gradonačelnica grada razmišljala nekada. U međuvremenu se više puta pokazala kao nedorasla svom zadatku. Iskreno, ja uopšte ne pratim televiziju, ne gledam lokalne vesti, možda je i bilo dobrih stvari koje je uradila, istina u Baltimoru se veoma puno gradi i mnogo se na bolje promenio, i naravno nije lako biti na čelu jednog tako podeljenog grada sa toliko problema, ali bilo je par gafova sa njene strane koje nikako ne mogu da razumem.

Najveći je, naravno, onaj koji je izavao skorašnji haos. Za razliku od naše zemlje, ovde gradovi kontrolišu policiju, gradonačelnica je direktno odgovorna za dešavanja u policiji. Incident je mogao da se izbegne da su ispoštovana pravila, ali nisu. Stradali čovek, pa bio on najveći kriminalac, nije zaslužio takvu smrt. Dešava se, nekad se stvari otmu kontroli, ali nasilja nije smelo da bude, ni od strane policije ni od strane huligana. Gradonačelnica se i dalje dobro drži, izgleda da ima podršku svoje stranke, što i ne iznenađuje jer protivnička stranka je poslednji put vladala ovim gradom 1967. godine.

Drugi gaf, možda će se vama učiniti smešan ali mi koji finansiramo gradski budžet ne mislimo baš tako, se zbio kada smo pre par godina dobili mesečni kalendar velikog formata od grada. Bio je već mart mesec, malo se zakasnilo, a u njemu fotografije gradonačelnice sa đubretarima, u raznima situacijama, izvan đubretarskog kamiona, u njemu, i taj rad. Ona je stvarno lepuškasta žena, ali ko želi da mu takve slike vise na zidu? Takođe, uz kalendar su išle nalepnice da obeležiš kojim danima da iznosiš đubre, kao da je problem da se zapamti da u sredu ide regularno a u petak đubre za reciklažu. Kalendar je iz poštanskog sandučeta otišao direktno u đubre za reciklažu. I dalje nam stižu kalendari, istina na početku godine, tema sa đubretarima je uvek prisutna. Uverena sam da se radi o nameštanju posla nekoj štampariji ili "genijalnoj" marketinškoj agenciji koja je ovaj vid promocije osmislila. Štampanje nekoliko stotina hiljada kalendara o trošku poreskih obveznika - nije loša tezga, zar ne?



Još jedan razlog, nešto ličniji, da budem nezadovoljna gradonačelnicom je i to što biblioteka u našem delu grada ne radi već tri i po godine, navodno se renovira, ne znam u čemu je problem, tako da moja i druga deca iz kraja nemaju pristup knjigama, a zna se koliko je to važno u tom uzrastu. I nije samo zbog knjiga, u našoj biblioteci smo imali sjajne programe za bebe i malu decu koje je vodila jedna fenomenalna osoba po imenu Glorija. Ne mogu da vam opišem koliko je meni značio taj program, iako nikog nisam poznavala kada sam došla u Baltimor zahvaljujući njemu upoznala sam toliko ljudi, neki su mi postali veliki prijatelji. To je bilo sjajno mesto za druženje i razmenjivanje saveta vezanih za decu, tu su deca učila pesmice i igrala se sa vršnjacima. Novim roditeljima je to iskustvo uskraćeno, iako se najviše novca od poreza dobija upravo iz našeg dela grada.




E sad ću da vam pričam o tome zašto je ovaj grad tako izuzetan i zašto volim njegove stanovnike.

Zamislite subotnje prolećno jutro, vi  u gradu, krenuli ste malo da prošetate sa decom, srećete puno ljudi jer su svi krenuli na branč, tu nedaleko od vas grupa žena je montirala sto na trotoaru ispod lipe, sede i štrikaju dok ispijaju kafu, to im je sastanak kluba. Tu pored njih je moja omiljena antikvarnica, mesto gde obično nabavljam posude u kojima fotografišem jela, volim da svratim jer žena koja je vlasnica ima dve mačke a deca vole da se igraju sa njima. Nastavljamo šetnju ka malom trgu gde je pijaca. Tu obično kupimo neko pecivo, a ima i dobar hleb da se nađe, nešto povrća i voća, sednemo da odslušamo živu muziku, neki i igraju uz nju. U međuvremenu smo sreli puno poznatih lica, poznanike i prijatelje, malo popričli sa njima, onda nastavili šetnju. Obično u ovo vreme godine ima dosta događanja, parade na ulicama, razni koncerti po parkovima, manifestacije u čast raznih istorijskih događaja, ne bi bilo čudo da naiđemo na tako nešto. U to vreme svi restorani i bašte su puni, svi uživaju u lepom danu. Opet, ima dosta ljudi koje trče ili voze bajs. U Baltimoru ima dosta mladih ljudi. Krećemo ka parku, idemo ulicom sa kaldrmom i tragovima šina, nekada su ovde prolazili tramvaji, sa desne strane je obala, posmatramo taksije na vodi koji se pune turistima, tu je i veliki "gusarski" brod, koji redovno operiše svaki dan, tokom dana na njemu ima najviše dece, noću se tu voze stariji i konzumira se alkohol. Dok se vozite njime, dobar je pogled sa vode na grad.

U parku ima puno dece. To je pravi internacionalni park jer često u njemu ima roditelja i dece iz raznih delova sveta, čini mi se iz Evrope ponajviše. Mnogi od njih rade za Džons Hopkins, jednu od najvećih i najboljih bolnica u Americi, ona privlači dosta doktora i istraživača iz celog sveta. To je ovde u gradu i najveći poslodavac, čini mi se.




U tom istom parku, jutro posle haosa u gradu, sam provela veći deo dana sa decom, jer škole su bile zatvorene taj dan. Tu su bile moje prijateljice pa smo pričale o burnoj noći. U nekom trenutku nam se pritajeno približava novinar Vašington Post-a, i onako preko plota nas tihim glasom pita za utiske. Srećom, nemam poseban utisak, po pravilu sam poslednja saznala za nemire, tek onda kad mi je muž poslao poruku da se ranije vraća sa posla, i kad sam čula helikoptere iznad sebe shavtila sam da nešto nije u redu. Malčice sam se uplašila kad sam čitala postove ljudi iz Baltimora na FB, dosta njih je unosilo nepotrebnu paniku. Da, i u jednom trenutku smo saznali preko Next Door-a, vrlo korisne aplikacije zahvaljujući kojoj vam stižu poruke za sva dešavanja u komšiluku, da se ljudi okupljaju da brane kraj, što srećom nije bilo potrebo. Ipak, pojavila se grupa maskiranih tinejdžera koji su išli okolo i pokušavali da obiju radnje, između ostalog je stradao jedan hipi bike shop, nešto kao simbol kraja.


Moja drugarica je rekla novinaru da su te noći ti isti mladići udarali nogama o njena vrata, njena kuća je na uglu i uvek je meta razih budala, oni su posmatrali sa sprata. U jednom trenutku komšija preko puta izlazi iz kuće, inače neki ratni veteran, i počinje da ih grdi i viče na njih, oni da bi mu se osvetili uništavaju dva automobila ispred njegove kuće, iako kola naravno nisu bila njegova. 


Čitava priča sa novinarom je izgledala nekako nadrealno, kao scena iz serije House of Cards, valjda zato što je jedna scena snimljena u ovom parku, u trećem delu. Moram da vas razočaram, ta serija nije snimana u Vašingtonu, iako se dešava tamo, već u Baltimoru.


Odlazak na posao brodićem, na drugu obalu zaliva.

Tog jutra moj FB se preplavile slike prijatelja koji su se slikali sa pripadnicima nacionalne garde i poruke ljudi da se organizuju da pomognu ljudima čiji su kuće i biznisi stradali. Ne znam, ja bih očekivala bes i tugu, ipak stanovnici Baltimora su bili iznad toga, stvarno su se organizovali i pomogli onima kojima je trebala pomoć, čak su kupovali kafu pripadnicima nacionalne garde i vatrogascima.


Kad smo već kod toga, stanovnici Baltimora su stvarno specijalna sorta ljudi i sad ću vam dati primer. Kad je skoro u požaru stradao mali kafe u blizini, komšije su za par dana skupile oko 10.000 dolara i vlasniku koji živi sa majkom na spratu dali novac. Nije imao osiguranje, uskoro ponovo otvara kafe. Ovde se veoma podržavaju lokalni biznisi, čak i kada su usluge skuplje nego drugde. Nekada ih je u gradu bilo mnogo više, o tome svedoče izlozi na kućama koje su u međuvremenu preuređene u stambene jedinice. Zato su radnje koje su preostale - ili nove koje se otvore - toliko dragocene.


I da, uvek tu postoji rasno pitanje, a to je po pravilu magnet za medije. Moje iskusutvo je da to nije problem u Baltimoru, iako to svi potenciraju. Nerviraju me novinski članci u kojim kažu da su eto belci u Americi odahnuli zato što su među optuženim policajcima pola njih crne rase. Mislim da to nije fer zato što na vodećim funkcijama u gradu nisu belci, a oni su i znatna manjina u populaciji grada. Istina je da ovde ima dosta međurasnih brakova, imate dosta uspešnih crnaca, ne samo u sportu i zabavi, a neki su potekli upravo iz tih siromašnih krajeva.

Nekada je život crnaca u Americi bio tragičan, ali stvari su se dosta promenile. Šta više, govor mržnje je ovde jako neprihvatljiv, eto, recimo, nije smelo da se kaže za izgrednike da su huligani već protesnici. Ovde se jako pazi da se crnačka populacija ne uvredi, valjda je razlog tome white guilt, osećaj krivice belaca, novi izraz koji sam od skoro naučila. I uopšte tolerancija je ovde na veoma visokom nivou, jer zamisliti kako bi izgledalo da je drugačije, kada ovu zemlju čini toliko nacija, vera i rasa.

Primetila sam da ljudi koji dolaze sa strane imaju drugačiji odnos prema tom problemu. Na kraju, mi ne nosimo taj teret prošlosti. Jednom prilikom sam radeći na projektu vezanom za Bili Holidej, koja je živela u mom kraju, predlagala idejna rešanje za majce sa njenim likom, i onda sam pomenula verziju belog printa njenog lica na crnoj majci, i onda su svi skočili, ne, nikako... ne razumeš ti to.



Kad smo već kod mog komšiluka moram da pomenem i našu mesnu zajednicu, ali nije to kao kod nas, to su više neformalne organizacije u kojima se volontira. Da vidite samo sa kakvim profesionalizom one funkcionišu, koliko je tu uloženo vremena i rada, neverovatno. Naša organizacija ima sastanak jednom mesečno u školi, i sastanak traje u minut. Tu se raspravlja o raznim idejama, problemima, dolaze investitori, jer njihova rešenja moraju da prihvate stanovnici kraja, i tu se pojavljuju funkcioneri grada da odgovore na razna pitanja. Svaka organizacija ima svoje manje grupe i projekte, recimo kod nas postoji grupa za baštovanstvo, koja se okuplja oko javne gradske bašte, pa Bili Holidej projekat, pa ona za ulepšavanje kraja, itd. Redovno izlazi i distribuira se glasnik sa najvažnijim temama i najavama. Godišnja članarina je 10 dolara. Da, često se organizuju "patrole", više kao šetnje sa decom i kučićima, da bi se ljudi osetili bezbednije u kraju.

Popularno mesto za venčanja i fotografisanje.

Jedan od razloga zašto mi se Baltimor dopada je i prisna atmosfera, kao kod nas u manjim gradovima. Recimo, ovde ljudi obožavaju da "vise" na stepenicama ispred svoji kuća (stoops), tu sreću komšiluk, ćaskaju. Neki čak iznesu bazen za decu na trotoar pa se ona tu brčkaju, neki pak ogroman televizor na kome prate važne utakmice. Drugi ljudi iznesu gitare pa sviraju i pevaju. U Baltimoru su vrlo česti događaji koji se zovu block party, gde se okupi komšiluk pa se jede i sluša muzika. Jednom sam videla veoma interesantnu stvar, u nekoj maloj uličici postavljen sto celom dužinom bloka, i tu ljudi sede i jedu, još jedan block party.




Za Baltimor kažu i da je "grad komšiluka", i to je zaista tako. Svako ko se iseli odavde, pogotovo u predgrađe, to oseća, i najviše mu to nedostaje, ta povezanost i prisnost zajednice. Toga u Americi nema puno i kao što rekoh, zato je ovaj grad poseban.

Toliko sam se raspisala a nisam vam rekla još mnogo toga što čini ovaj grad. Nisam pomenula da je ovo grad sa dugom istorijom, mnogo prvih i važnih stvari se desilo baš u njemu, da ima divne besplatne umetničke muzeje svetskog ranga, pune zaostavština bogatih porodica koje su nekada ovde živele, da ima divna mala pozorišta, i umetnička scena je veoma živa, ima vrhunske univerzitete, i još puno toga. 

Ove fotografije koje vidite su napravljene u radijusu od oko kilometar od moje kuće, znači samo mali deo onoga što možete da vidite u Baltimoru. Uživajte u njima.



Istorijski deo grada, Fells Point.



Ova zgrada je nekada bila skladište sada je u njoj hotel.


Levo, zgrada u kojoj je snimana čuvena serija Homicide, sad se pretvara u hotel.

Još jedan simbol Baltimora, pagoda dopremljena iz Kine, nalazi u Patterson parku.


Baltimor posle vatrometa u čast 4. jula.

U Baltimoru se nalazi ogromna marina. Brodići mu dođu više kao vikendice, u njima vlasnici često prenoće za vikend, slabo ih voze po zalivu.







Prolećni takosi




Sjajno lagano jelo za tople dane. Nije nužno da pripremljenu hranu stavljate u tortilje, možete da ih jedete i bez njih, ali u tom slučaju obavezno dodajte Feta sir, ali ne onaj naš, već grčki.







Varivo sa leblebijama

U dubljem tiganju na maslinovom ulju dinstajte ceo luk, iseckan na rebarca. Posle 10 minuta dinstanja na umerenoj vatri dodajte mu jedan sitno iseckan čen belog luka, neka se kuva 1 minut, i zatim dodajte veliku zelenu baburu, iseckanu na tanke komade. Nakon 5 minuta kuvanja dodajte leblebije iz konzerve. Posolite i pobiberite jelo i dodajte 1/2 kašike istucanog kumina. Neka se jelo krčka još par minuta, na kraju umešajte sitno iseckan peršun, ili lišće korijandera, i iscedite pola limete. Jelo sklonite sa vatre.


Pirinač sa začinskim biljem

Dok pravite glavno varivo skuvajte pirinač. Operite pirinač, najbolji je onaj dugog zrna, u nekoliko voda, da što više skroba izađe iz njega, to je ono belo što izlazi iu vodi. U manjoj šerpici stavite pirinač u hladnu vodu, koja prekriva pirinač oko 4-5cm. Posolite vodu i poklopite šerpu poklopcem. Kad voda počne da vri smanjite dosta vatru i ostavite pirinač da se kuva dok ne postane dovoljno mekan. Kad je pirinač skuvan procedite ga u hladnoj vodi. Oceđenog ga pomešajte sa sitno iseckanim lišćem korijandera i francuskim peršunom. Dodajte mu malo istucanog kumina, so i biber.


Tortilje, pšenične ili kukuruzne 

Najbolje je da ih zagrejete u tosteru ili rerni.

Prilog: kisela pavlaka, avokado, rotkice i sok od limete.




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...